"SAMO ME ZAGRLI I NE DAJ MI DA ODEM"
Neka čudna sila isterala me iz stana. Moram da izadjem, ali kudam ne znam ni sama. Nabacila sam jaknu na leđa i krenula po maglovitim ulicama grada.
-Decembar ima poseban miris! - pomislih i nastavih dalje.
Ko bi uopšte voleo da ga podeli sa mnom? Da li postoji neki dečko na ovom svetu koji nije površan kao I ostali, koji će me razumeti. Ako postoji onda bih volela da bude sad ovde pored mene I da zajedno uživamo u smeni godišnjih doba. To mora da bude dečko mojih snova. Stalno ga sanjam! Ne samo što je prelep već me cela njegova pojava ostavlja bez daha. Pomisao na njefa dovodi me gotovo dao suza. Sela sam na prvu klupu. Lišće je odavno opalo sa garana, a sivi dan polako zamenjivalo je veče. Prelepo decembarsko veče. Prolaznici oko mene se guraju, ali ja ni gde ne žurim. A izgleda da još jedna osoba ima vremena kao ja. Posmatram kako dolaz ka meni. To je jedna krhka prilika. Njegov tužni pogled usmeren je ka zemlji, a ruke su mu u dzepovima jakne. Predivan je. To nežno lice, njegova crna kosa – ma sve me oduševljava, Za nekoliko sekundi shvatam
–Pa to je to, dečko mojih snova! Mogu da ga osetim. On je rasplamsao moju dušu kao ni jedna osoba pre njega. Sve je bliže, skoro pa je stigao do mene. Njegove krupne oči susrele su se sa mojima I kao da su nam se pogledi nežno, sasvim nežno poljubili. Na trenutak mi je zastao dah. On me ne mimoilazi već stoji ispred mene i uzima me za ruku. Usne mu se nežno približavaju ka mom uhu, a drhtavi glas šapuce
– Ceo život sam te tražio, I sad si tu. Ostani sa mnom. - dok to izgovara oči mu se pune suzama. –Čini mi se da smo se nekad sreli, da smo se tražili po prošlim životima, I sad smo tu…oboje!
Šapuće mi i nežno me privlači sebi. Nekoliko nežnih pogleda, i nekoliko sekundi čutanja. On miriše kao u mojim snovima- kao sve ono što sam želela: ljubav, vera, sigurnost I nada.
-Pođi sa mnom! - govori mi.
Kada smo stigli u njegov stan, veče je bilo već uvelikopalo. Drvo u kaminu je pucketalo i stvaralo ugodnu atmosveru. Stan je mirisao na vanilu, a iz zvučnika se čula romantična muzika. Savršeno! Bila sam okrenutna vatri, sedela na podu i osetila kao mi lagano usnama dodiruje vrat. Ostajme bez daha. Nežnost njegovih poljubaca se ne može opisati, to je tako nestvarno. Sve se čini nemogućim.
-Gde si bila sve ovo vreme? –upitao me je, a ja sam mu nežno odgovorila,
-Maštala o tebi svake noći!
Dok me je lagano ljubio čitav svet nestao mi je pred očima. Na njegovom licu osetila sam suze.
-Nemoj nikada da odes! –molio me je.
-Nikada vise… - obećala sam mu.
Vreme ja prolazilo i u jednom trenutku svet se okrenuo protiv nas. Morala sam da odem iz grada. Rastanak, bilo je to nesto u meni, sto nisam nikada osećala do sad, bila je to bol. Suze u mojim očima i drhtaj u njegovom glasu, nije mi dozvoljavao da se pomirim sa tim da sutra odlazim i da će se sve promeniti. Da više nista neće biti ako pre. Jako me je zagrlio, htela sam da se taj trenutak pretvori u večnost, tiho sam mu sapnula
-Samo me zagrli i ne daj mi da odem. Pusti da opet budem samo tvoja, srce plače sa lice laže osmeh, bez tebe ja sam kao duga bez boja!
Tog trenutka suze su počele da se nižu jedna za drugom, dugi poljupci i snažni zagrljaji, sve se činilo nepovratnim, činilo se izgubljenim. Rastali smo se, morala sam da krenem. Dalje ni sama ne znam šta se dogodilo. Sve je ostalo sam lepo sećanja, a iza mene ostao je dečko kojeg mnogo volim, idalje ga volim više od svih.
Dečka svojih snova!
